Рођен је 27. маја 1969. године у Никшићу. Завршио је драматургију 1995. године на Факултету драмских уметности у Београду као студент генерације Универзитета уметности, а 1997. године похађао је Интернационалну школу драматургије при Краљевском дворском позоришту у Лондону.

Аутор је већег броја драмских текстова, али пре свега важи за једног од најплоднијих и најистакнутијих домаћих драмских писаца за децу. Драме су му изведене на скоро свим сценама у земљи и преведене на француски, бугарски, македонски, италијански, енглески, руски и турски језик.

Добитник је Стеријине награде за драмске текстове „Мачор у чизмама“ (Позориште „Бошко Буха“, Београд, 1995) и „Извањац“ (Црногорско народно позориште, Подгорица, 1996), као и Змајеве награде за укупан допринос драмском стваралаштву за децу.

Дуго година био је председник српског огранка УНИМА, најзначајније светске луткарске организације.

У Малом позориште „Душко Радовић“ 1992. године први пут је сценски постављен његов драмски текст у режији Иване Ашковић, након чега су уследили Баш Челик (1993), Бајка о цару и славују (1998), Капетан Џон Пиплфокс (2003), Свемирска љубав (2006), Три прасета (2014) и Мали каплар (2017).

Преносимо Вам део текста „Нераскидиве професионалне и емоционалне везе“ који је Игор Бојовић, драмски писац и сценариста, написао за монографију Малог позоришта „Душко Радовић“: 70 година разноликости (Београд, 2019):

„Рад на представи Три прасета, музичкој бајци чији сам такође аутор, био је изузетно захтеван с обзиром да смо у то време и ми у Позоришту лутака „Пинокио“ (тада сам био директор „Пинокија“) и Мало позориште „Душко Радовић“ били у истом простору биоскопа Југославија где смо делили сцену и време за играње позоришних представа дуже од 5 месеци. Морам да напоменем да је сарадња била на врхунском нивоу захваљујући управo позоришном јединству и синергији свих запослених у ове две куће, добро и вешто вођених, са обе стране.

Иако се добар део репертоара, Сцене за децу заснива на познатим бајкама као што је то случај и са осталим позориштима за децу, бар у Београду, он је увек реализован на класично и традиционално, препознатљив „радовићевски“ начин. Управа ова различитост и особеност коју можемо детектовати и у осталим позориштима за децу у Београду Мало позориште „Душко Радовић“ не чини конкурентском већ сарадничком кућом. Ова врста односа која влада међу запосленима и управама позоришта за децу у Београду, могла би послужити и као референтни репер и осталим позориштима у Београду чије представе су намењене искључиво одраслима. Велика посвећеност свих позоришта чију публику чине они најмлађи, будући грађани ове земље, а која је  нарочито видљива у Малом позоришту „Душко Радовић“ улива ми наду како у нашу личну, тако и у будућност нашег позоришта за децу.

Као аутору бројних текстова који се изводе махом у позориштима за децу, у региону и шире, као и многим редитељима, сценографима, композиторима, костимографима, глумцима итд. Велика ми је част и задовољство што су и моји почеци везани управо за Мало позориште „Душко Радовић“ (Петар Пан, Баш Челик…) што је свакако веома значајан део биографије коју свакодневно исписујем а, верујем, представља и мањи, али приметан део историје овог театра и чини моје професионалне и емоционалне везе са овом кућом нераскидивим.“