О представи: Он и она су на перону, на ком стају возови који воде негде свакако. Не познају се, али...

О представи: Он и она су на перону, на ком стају возови који воде негде свакако. Не познају се, али осим њих нема никог: мораће да се упознају. Он и она путују возом, предели се смењују брзо и лако и више их не препознају. Њихов главни путоказ или непријатељ или пак пријатељ је „аутоматски глас склон да се чује у возу", који им, осим станица које следе, наговештава све оно научно и детерминишуће, што их је довело у такав положај у друштву: зашто њега воле, зашто њу не воле. Она зна да њена прошлост не сме да буде откривена. Он зна да сви његову дивну прошлост подразумевају. Он лаже. Она лаже мало више. Свеприсутношћу њене и његове мајке постепено се откривају ствари које су довеле до тога да он и она буду у овом возу. Уласком професора гимнастике, суткиње и пластичног хирурга у воз, социјално-научни уврежени ставови претварају се у неиздрж за наше јунаке. у таквим околностима, он и она имају само једно друго. Полазна тачка за рад на представи је појам биолошког детерминизма у коме је укорењена тежња да се социјално-културни феномени објасне позивајући се на приодне, биолошке законитости. Ова агрументација по којој се свако својство било ког организма у потпуности одређено његовом биологијом, примењена на човека би подразумевала свођење свих људских специфичности, како физичких, тако културолошких, искључиво на биологију. Међутим, људска врста је специфична по томе што се у њој преклапају два подједнако важна животна аспекта: човек као биолошки и као друштвени организам -  и управо овде јунаци ове приче, двоје потпуно различитих младих људи, траже простор за бег и превазлажење наметнутих шаблона, како биолошких, тако и социјалних.